Универзитет Сингидунум
Факултет за информатику и рачунарство

Рачунарске мреже

Младен Веиновић, Александар Јевремовић

1.3. Протоколи


Пренос података кроз мрежу обавља се по протоколима – утврђеним правилима која су позната свим учесницима у комуницирању. Протокол представља стандард (конвенцију) за остваривање и контролу везе и пренос података између две крајње тачке. Комуникациони протокол је скуп стандардизованих правила за представљање података, сигнализацију, проверу аутентичности и контролу грешака, неопходних за пренос информација комуникационим каналом. Кључни елементи протокола којим се договара спремност за слање, спремност за пријем, формат података и сл. су:

  1. синтакса - формат података и нивои сигнала,

  2. семантика – контролне информације у преносу и контрола грешака,

  3. тајминг – брзина преноса.

Размена података у рачунарској мрежи је изузетно сложена. Са повећањем броја умрежених рачунара који комуницирају и са повећањем захтева за све савршенијим услугама (сервисима) неопходно је и усавршавање протокола. Посао комуницирања је толико сложен да је било неопходно развити протоколе у више слојева. Сваки слој је намењен за један одговарајући посао. Код првобитних рачунарских мрежа умрежавање се вршило зависно од произвођача рачунарске опреме. Сав хардвер и софтвер су били везани за једног произвођача тако да је било веома тешко вршити измене, унапређивања мреже, и све је било изузетно скупо. Увођењем стандарда за комуницирање по логички јасно дефинисаним слојевима, појавило се више произвођача софтверске опреме. Стандардима се омогућило комбиновање хардвера и софтвера од различитих произвођача, што је све заједно довело до пада цена опреме и софтвера за умрежавање и до повећања квалитета услуга у мрежама.

Једна од најбитнијих ствари код умрежавања је адресовање. Ако се посматрају само два рачунара, нема потребе за адресовањем, јер све што се пошаље са једног рачунара намењено је другом. Већ када мрежу чине три рачунара, појављује се потреба за адресовањем. Послати подаци са једног рачунара могу бити намењени једном од преостала два рачунара. Додатно усложњавање настаје ако се посматра више апликација на једном рачунару, које могу да комуницирају са више апликација на другом рачунару. Овде није довољно само адресовати рачунар, већ и апликацију са којом се комуницира.

Кораци протокола морају да се спроведу у складу са редоследом који је исти за сваки рачунар у мрежи. У предајном рачунару ови кораци се извршавају од врха ка дну. У пријемном рачунару ови кораци морају да се спроведу у обрнутом редоследу.

На предајном рачунару протокол:

  • дели податке у мање целине, назване пакети, које може да обрађује,

  • пакетима додаје адресне информације тако да одредишни рачунар на мрежи може да одлучи да ли они припадају њему, и

  • припрема податке за пренос кроз мрежну картицу и даље кроз мрежни кабл.

На пријемном рачунару протоколи спроводе исти низ корака, али обрнутим редоследом:

  • преузимају се подаци са кабла,

  • кроз мрежну картицу уносе се пакети података у рачунар,

  • из пакета података уклањају се све информације о преносу које је додао предајни рачунар,

  • копирају се подаци из пакета у прихватну меморију (бафер) која служи за поновно склапање и

  • поновно склопљени подаци прослеђују се апликацији у облику који она може да користи.

Основни принципи у дизајну протокола су ефикасност, поузданост (робустност) и прилагодљивост. Потребно је да оба рачунара, предајни и пријемни, сваки корак изведу на исти начин како би примљени подаци имали исту структуру какву су имали пре слања. У мрежи, више протокола мора да ради заједно. Њихов заједнички рад обезбеђује исправну припрему података, пренос до жељеног одредишта, пријем и извршавање. Рад више протокола мора да буде усаглашен како се не би догађали конфликти или некомплетне операције, односно некомплетан пренос информација. Резултат тог усаглашавања назива се слојевитост (layering).

Успостављање везе, пренос података и раскид везе одређени су сетом протокола од којих је сваки надлежан за један од следећих послова:

  • Handshaking - успостављање везе;

  • Преговарање о различитим карактеристикама везе;

  • Дефинисање почетка и краја поруке;

  • Дефинисање формата поруке.

  • Дефинисање правила за обраду оштећених или неправилно форматираних порука (исправка грешака);

  • Утврђивање неочекиваног прекида везе и дефинисање даљих корака у том случају;

  • Прекид везе.


 
Internet marketing
Преузмите ПДФ целе књиге
Заштита у рачунарским мрежама
Овладајте Веб развојем и РНР програмирањем
Овладајте савременим базама података
Обратите се ауторима:
Ваша имејл адреса:
Ваше име:
Порука:
Безбедносни код:
Captcha
Research Gate
Слика [Chapter:Number]