5.1. Портови и утичнице

Иако је адресовање подразумевана улога мрежног слоја, транспортни слој поседује интерни систем адресовања чија је адресна јединица порт. Порт је одређен 16-битним нумеричким параметром и његова је улога да одреди изворни/одредишни ентитет апликативног слоја (апликацију) од кога потичу подаци, односно коме треба испоручити податке.

Портови се могу поделити на привилеговане, регистроване и динамичке (или краткотрајне). Привилеговани портови се налазе у опсегу бројева од 0 до 1023 и право на њихово отварање углавном има само оперативни систем или процеси које је покренуо администратор система. На привилегованим портовима се налазе најчешће коришћени сервиси (FTP, SSH, Telnet, DNS и други). Регистровани портови се крећу у опсегу од 1024 до 49151 и на њима се подразумевано користе сервиси новијег датума. Динамички или краткотрајни портови крећу се у опсегу од 49152 до 65535 и њих није могуће регистровати а углавном служе за клијентске компоненте клијент/сервер софтвера.

Појам и функционалност утичница (енгл. socket) први пут се појављују у верзији 4.2 BSD UNIX оперативног система, а данас су оне де факто стандард за све популарне оперативне системе који подржавају мрежне функционалности. Утичнице представљају композитне адресне јединице на нивоу транспортног и мрежног слоја. Саставни делови утичница су:

1. IP адреса изворишта

2. Порт изворишта

3. Протокол транспортног слоја

4. Порт одредишта

5. IP адреса одредишта

Подршка за утичнице у оперативним системима најчешће се реализује помоћу готових системских библиотека. Неке од најпопуларнијих библиотека овог типа су Berkeley socket за UNIX оперативне системе и Winsock за оперативне системе компаније Мајкрософт. Осим употребе у рачунарским мрежама утичнице се могу користити и код апликација које се извршавају на локалном рачунару. На пример, X Window System графички систем на UNIX платформи захтева коришћење утичница да би функционисао.