Универзитет Сингидунум
Факултет за информатику и рачунарство

Рачунарске мреже

Младен Веиновић, Александар Јевремовић

4.3.1. Протоколи за динамичко рутирање


Основни начин за дефинисање рута представља њихово ручно уношење у табелу рутирања од стране администратора. У случајевима једноставних и статичних рачунарских мрежа такав начин дефинисања правила рутирања може се сматрати оптималним. Међутим, код сложених рачунарских мрежа - мрежа које садрже велики број рутера и путања - ручно попуњавање табела рутирања на рутерима може захтевати огромно време и ангажовање администратора. Додатно, у динамичним мрежама - мрежама код којих су честе измене комуникационих водова и њихових стања - ручно прилагођавање насталим промена обично подразумева дуге периоде неоптималног или онемогућеног коришћења комуникационе инфраструктуре. Из тог разлога су развијени и користе се протоколи за динамичко рутирање.

Протоколи за динамичко рутирање омогућавају аутоматизовано попуњавање табела рутирања на основу информација размењених између рутера. Коришћењем ових протокола рутери размењују информације о томе који од њих имају приступ којим мрежама. На основу размењених информација се израчунавају могуће и оптималне руте. За одређивање приоритета рута, односно оптималне и алтернативних путања, узимају се различити параметри као што су број посредних рутера, капацитет и заузеће комуникационих канала, кашњење и сл.

Данас у употреби постоји више протокола за динамичко рутирање. С обзиром на њихову исту основну намену - израчунавање оптималних путања комуникације - постојање вишеструких решења проузроковано је различитим приступима у реализацији, потребом да се решења прилагоде специфичностима различитих мрежа и жељом произвођача мрежних уређаја да своје производе пласирају на тржиште у што већем броју. У складу са наведним, избор протокола за рутирање у пракси најчешће зависи од следећих параметара:

  • знања администратора рачунарске мреже,

  • величине рачунарске мреже и специфичности реализације и

  • скупа протокола које постојећа мрежна опрема подржава.

Постоји више критеријума за класификацију протокола за рутирање. Старији протоколи за рутирање развијани су у периоду када су још увек биле у употреби класе мрежних адреса. Са тог аспекта се протоколи за рутирање деле на оне који су засновани на класама и оне који подржавају подмрежавање. Данас се у пракси све ређе може срести примена протокола за рутирање који свој рад заснивају на класама мрежних адреса, а као пример за њих могу се узети прва верзија RIP протокола, EGP протокол и старије верзије BGP протокола. Протоколи засновани на класама у оквиру порука размењују само адресу мреже, односно не размењују мрежну маску. Мрежну маску прималац израчунава на основу класе у коју адреса мреже спада. Протоколи који подржавају подмрежавање у порукама поред адресе мреже шаљу и мрежну маску. У ту групу спадају друга верзија RIP протокола, OSPF, IS-IS и други.

Са аспекта величине и типа мреже за коју су намењени протоколи за рутирање деле се на интерне - Interior Gateway Protocol - и екстерне - Exterior Gateway Protocol. С обзиром на величину Интернет мреже утврђивање њене комплетне топологије би било немогуће, чак и путем коришћења протокола за рутирање. Из тог разлога је ова мрежа подељена на аутономне системе. Аутономни систем (енгл. Autonomus System) представља скуп мрежа које користе јавне адресе Интернет протокола, а чије је администрирање поверено једној организацији. Сваки аутономни систем је од стране организације IANA означен јединственим бројем. У интерне протоколе за рутирање спадају RIP, OSPF, IS-IS и више других. За потребе рутирања између аутономних система раније је коришћен EGP који је касније замењен тренутно актуелним BGP протоколом.

Једна од најважнијих категоризација протокола за рутирање односи се на тип информација које они размењују, односно на који начин одређују могуће руте. У оквиру ове категоризације протоколи за рутирање деле се на протоколе који користе векторе удаљености (енгл. distance vector) и који користе стање веза (енгл. link state). Протоколи базирани на векторима удаљености комуницирају само са суседним рутерима, односно рутерима који се налазе у истим мрежама. У складу са тим, ови протоколи обезбеђују информацију који рутер је први следећи посредник у путањи до коначног одредишта, али не и структуру целе мреже и руте. Метрику ових протокола најчешће чини број скокова, односно број рутера који ће посредовати у испоруци пакета у одредишну мрежу. Као представник ове групе протокола могу се узети протоколи RIP и EIGRP. Протоколи који користе векторе удаљености обично размењују мање количине података (за потребе конвергенције) од протокола који користе стање веза.

Насупрот протоколима заснованим на векторима удаљености стоје протоколи који користе стање веза. Они се још називају и протоколима базираним на SPF алгоритму, као и протоколима са дистрибуираним базама. Карактеристика ових протокола је да сваки рутер одржава базу података која описује целу топологију аутономног система коме рутер припада. Ова база се назива базом стања веза (енгл. link-state database) и идентична је код свих рутера у аутономном систему. На основу базе стања веза сваки рутер одређује оптималне путање између себе и осталих делова аутономног система.

У пракси се често јавља разумевање да разлика између протокола за рутирање који користе векторе удаљености и оних који користе стање веза лежи у врсти података који се користе за одређивање метрике, односно да протоколи који користе векторе удаљености за израчунавање метрике користе искључиво број скокова док протоколи који користе стање веза користе пропусну моћ и заузеће комуникационих канала. Такво разумевање је погрешно јер основну разлику чини то да ли коришћењем одређеног протокола рутер формира комплетну топологију мреже у којој се налази или само долази до информације до којих све мрежа може доћи преко својих суседних рутера. На пример, EIGRP протокол за рутирање заснован је на векторима удаљености а за израчунавање метрике користи пропусну моћ комуникационих канала, њихово заузеће, кашњење и поузданост.

Када су у питању протоколи за динамичко рутирање, конвергенција означава усклађеност информација свих рутера у мрежи, односно поседовање свих потребних информација на основу којих су формиране исправне табеле рутирања на свим рутерима. У конвергентним мрежама нема грешака у рутирању као што су бесконачне петље, губитак пакета и слично. Протокол за динамичко рутирање може се сматрати исправним уколико се њиме у разумном временском року (након укључивања свих рутера) може постићи стање конвергенције. Након постизања, стање конвергенције остаје активно док се год не деси нека измена у топологији. Настанак измене у топологији је окидач за размену нових информација протоколима за динамичко рутирање и поновно постизање стања конвергенције. Што је време за постизање конвергенције по укључивању свих рутера, или настанку измене у топологији краће, то се протокол за динамичко рутирање може сматрати оптималнијим по том питању.


 
Internet marketing
Преузмите ПДФ целе књиге
Заштита у рачунарским мрежама
Овладајте Веб развојем и РНР програмирањем
Овладајте савременим базама података
Обратите се ауторима:
Ваша имејл адреса:
Ваше име:
Порука:
Безбедносни код:
Captcha
Research Gate
Слика [Chapter:Number]